Историјат џудоа

Знате ли шта је џудо?

У покушају дефинисања џудо-а као појма, можемо да се сусретнемо са различитим тумачењима. Они који га не познају, углавном га поистовећују са осталим борилачким вештинама, док се у тумачењу оних људи који су у овом спорту или који бар нешто знају о њему, може чути да је џудо један од најлепших борилачких спортова, да представља дисциплину, уметност, фитнес програм, начин самоодбране и борбе, па чак и начин живота. Уствари, могло би се рећи да џудо представља све ово.

Значај џудо-а у широкој лепези борилачких вештина можемо препознати и у томе што свака обука специјалних војних, полицијских или неких других јединица у основну обуку сврстава џудо. Поред овога, у појединим азијским, али и европским државама, џудо је заступљен и кроз школовање као део физичког васпитања.

Историјат џудо-а

Џудо је настао 1882. године, а основао га је др Џигоро Кано (1860.-1938.). У 18. години, Џигоро Кано најпре је почео да се бави џуџуцу-ом. Како је и сам био слабе физичке грађе, увидео је да му је за примену појединих техника у џуџуцу било потребно много снаге. Млади Џигоро решио је да направи модификацију појединих џуџуцу техника не би ли створио вештину која би омогућила слабијим особама да победе много јаче противнике. Проучавајући основне принципе и технике џуџуцу-а, др Кано је поставио основу данашњег модерног џудо спорта. Иначе, тада се термин ‘џуџуцу’ у Јапану односио на више различитих борилачких вештина.

Џудо је постао изузетно популаран већ 1886. када је полиција града Токија организовала турнир „Џудо – Џијуџицу“. Укупно се одржало 15 мечева, а џудо екипа је уверљиво победила. Од тада џудо постаје део јапанског школског образовања и почео је да се ширити по целом свету. У преводу, реч џудо значи нежан пут, а сам спорт се базира на томе да се са минимумом енергије савлада противник коришћењем његове снаге.

Од свог настанка па све до данас џудо се непрестано развијао, посебно у такмичарском делу. Данашња правила у такмичарском џудо-у разликују се од правила насталих оснивањем џудо-а. Некада је борба трајала 15 минута, а да би се противник победио било је потребно три пута више поена него данас. Ова модификација изворног облика настала је са жељом да се повећа динамичност и атрактивност. 1964. године постаје олимпијски спорт, а данас џудо броји више милиона присталица широм света.

Основе џудо-а

Као и у осталим спортовима, и у џудо-у постоје стриктна правила која обезбеђују примену основних принципа, али и безбедност вежбача. Тренира се на посебно дизајнираној струњачи коју зовемо татами, а вежбачи носе специјалну врсту кимона који се зове џудоги. Напредак вежбача, односно стицање одређеног нивоа знања награђује се појасевима у различитим бојама, које уствари представљају визуелни доказ знања. Са применом различитих боја појасева почело се тек када је џудо почео да се практикује и ван граница Јапана. Тако разликујемо ученичке (кју) и мајсторске (дан) појасеве. Ученичких појасева је било шест, док се мајсторски појасеви рангирају у 10 нивоа у три боје, и то:

* 1. дан – 5. дан = црни појас,
* 6. дан – 8. дан = црвено-бели појас
* 9. дан – 10. дан = црвени, односно пурпурни појас.

Појасеви

Жути појас
Наранџасти појас
Зелени појас
Плави појас
Браон појас


Напредак у ученичким појасевима стиче се савладавањем одређених техника које су прописане за сваки појас, али и постигнутим такмичарским резултатима.

Стицање мајсторских појасева, поред постизања одређених такмичарских резултата подразумева познавање џудо ката. Тако разликујемо џудо кате које се односе на технике у стојећем ставу, кате у партерној техници, али и кате самоодбране.

Може се рећи да џудо кате истичу праву лепоту ове вештине, где се може видети примена свих постављених принципа, али и сама суштина џудоа. Садржина ката одликује се прецизно утврђеним начином извођења, кретањем, ставовима, јасно прописаним редоследом извођења техника, где једноставно не постоје сувишни покрети.

Када говоримо о узрасним категоријама, можемо рећи да џудо као вештина не познаје старосне границе. Тренирају га деца од предшколског узраста па све до ветерана, старости и преко шездесет година. У такмичарском џудоу постоје прописане старосне категорије, у зависности од старосног доба такмичара, па тако имамо заступљене све узрасте од полетараца, млађих и старијих пионира , кадета, јуниора, млађих сениора, сениора, али и ветерана. Такмичења у џудоу се редовно организују. Поред бројних турнира различитих категорија који се организују током године, редовно се одржава и Национални шампионат. Европска, односно континентална првенства, као и Светско првенство одржавају се сваке године, док се такмичења у склопу Олимпијских игара одржавају сваке четврте године. Разликујемо такмичења у појединачној конкуренцији, екипна такмичења, а од пре пет година почела су да се организују и такмичења у катама. Најатрактивнија и најчешће организована такмичења су ипак у појединачној конкуренцији.

Борилишта, односно такмичарски простор најчешће је квадратног облика прописаних оквирних димензија, које могу варирати у зависности од степена важности такмичења. Димензије су 8 × 8 м , плус заштитна зона. Борилачки простор прекривен је посебном врстом струњача, татамијем, чији је квалитет прописан од стране Интернационалне Џудо Федерације (IJF). Од стране исте организације постављена су и правила која се односе на кимоно, односно “џудоги” у коме такмичари наступају. Поред квалитета, прописана су и ограничења дужине кимона у односу на зглобове шаке и стопала, тачно су одређена места за имена такмичара, грб клуба или рекламе, итд.

Такмичења се одвијају и у мушким и у женским категоријама. Тако на сениорском такмичењу разликујемо по седам категорија у обе конкуренције, и то:
за жене: -48, -52, -57, -63, -70, -78, +78,
за мушкарце: -60, -66, -73, -81, -90, -100, +100.

Трајање борбе је ограничено на 4 минута у сениорској конкуренцији, док је за млађе узрасне категорије време борбе ограничено на 4, односно 3 минута.

Тежинске категорије се разликују у зависности од узраста за које се такмичење организује.

Такмичарски џудо се базира на техникама бацања, које се деле на ручне, бочне, ножне и пожртвоване технике, али и на партерној техници, која садржи захвате држања, полуге на рукама и гушења. Дакле, у спортском џудо-у не постоје ударци.

На такмичењима обично имамо 3 судије, и то главног судију који води меч и двојицу помоћних који седе за столом поред борилишта уз тзв. “Кер” систем, нешто слични као “видео-приговор” у тенису. Уколико се одлуке помоћних судија разликују од одлуке главног судије, онда је главни судија обавезан да своју одлуку преиначи. Почетак борбе судија означава са хаџиме, а прекид борбе са мате.

Свака успешно примењена техника се бодује. Противника је могуће победити на три начина:

-бацањем из стојећег става;
-у партеру;
-на бодове.


Ако противника бацимо на леђа, са довољно снаге, брзине и одговарајућим степеном контроле изведеног бацања, такво бацање бодује се ипон-ом и значи аутоматску победу. Значи, да би се добио ипон, поред тога што је потребно да противника бацимо на леђа, потребно је да изведено бацање садржи и додатна три елемента: снагу при извођењу технике, одговарајућу брзину и контролу при бацању. Уколико један од ова три елемента недостаје или пак уз присуство сва три елемента не бацимо противника потпуно на леђа, бацање се бодује са вазари

У случају да смо бацили противника неком техником која се не бодује за ипон, борба се може наставити у партеру. Применом техника захвата, потребно је противникова леђа фиксирати за татами и имати потпуну контролу над њим одређени број секунди. У зависности од тога колико дуго смо успели противника да контролишемо техником захвата, добијамо одређени поен, и то:

20сек. – ипон;
10 сек. – вазари;

Поред техника захвата, у партеру је могуће применити и технике гушења и полуга. Успешном применом једне од ових техника, противник предаје меч и аутоматски се суди ипон!

Уколико се догоди да време борбе истекне, а да ниједан од бораца није зарадио нити ипон нити вазари, Ако до истека меча није остварен ни један поен, меч се наставља до златног бода, односно све док један од такмичара не освоји бод.

Поред поена, у току борбе могуће је зарадити и казне. Казна у џудо-у се назива шидо и постоји више радњи такмичара у току борбе за које се она додељује: излажењем ван борилишта у току борбе, у случају када је један од такмичара неактиван, уколико избегава прихватање гарда, уколико примени неку од недозвољених радњи, итд. У току борбе могуће је доделити највише 3 казне, с тим што трећа казна значи дисквалификацију такмичара. У случају да нема освојених бодова у току борбе, а такмичари су добијали казне, победник је онај који има мање казни.